Predrag Peđa Mijatović biografija - Sve o ikoni Reala

Predrag Peđa Mijatović je rođen 19. januara 1969. u Titogradu (današnja Podgorica), bivši je fudbaler i sportski funkcioner iz Crne Gore, koji je igrao na poziciji napadača. Karijeru je započeo u Budućnosti, a zatim je nastupao za Partizan, gde se afirmisao kao jedan od najtalentovanijih jugoslovenskih igrača. 

Usledio je transfer u Valensiju, gde je u sezoni 1995/96 postigao 28 golova, što mu je donelo reputaciju jednog od najboljih napadača u Evropi. Njegove impresivne partije privukle su pažnju Real Madrida, gde je postao ključni igrač i 1998. postigao pobedonosni gol u finalu Lige šampiona protiv Juventusa, te je “Kraljevski klub” tako uzeo prvi evropski trofej posle pune 32 godine.

Na reprezentativnom nivou, bio je jedan od vodećih igrača Jugoslavije, učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1998. i Evropskom prvenstvu 2000, a za nacionalni tim odigrao je 73 utakmice i postigao 29 golova. Njegove igre u dresu Real Madrida donele su mu i priznanje vrhunskog napadača na globalnom nivou, pa je 1997. bio drugi u izboru za Zlatnu loptu, iza Ronalda Nazarija, a ispred Zinedina Zidana.

Nakon završetka igračke karijere, ostao je u fudbalu kao sportski direktor Real Madrida od 2006. do 2009. godine. Peđa Mijatović je od druge polovine 2024. prvi čovek Uprave FK Partizan, a zajedno sa novim članovima (Rasimom Ljajićem i Dankom Lazovićem) radi na stabilizaciji crno-belih.

Pre nego što pogledamo gde je igrao Mijat, kao i njegov privatni život, odigrajte realni tip dana koji eksperti za klađenje na sport u Balkan Bet kladionici svakodnevno sastavljaju jer imaju vrhunsko znanje u pogleda kako se igra tiket za fudbal, kako se pametno kladiti, a takođe do detalja poznaju i sva pravila fudbalske igre. 

Predrag Mijatović biografija - tabela sa hronološkim prikazom klubova za koje je igrao

Klubovi Predraga Mijatovića

Peđa Mijatović u svojoj vrhunskoj karijeri nije imao veliki broj klubova. Šest. Budućnost, Partizan, Valensija, Real Madrid, Fiorentina i Levante. Pa, krenimo redom da vidimo kako je izgledao njegov fudbalski put.

Predrag Mijatović Budućnost (1987-1989)

Posle omladinskog pogona u FK Kom i Budućnosti, od sezone 1987/88. Predrag Mijatović je postao standardni seniorski prvotimac Budućnosti pod vođstvom novog trenera Stanka Poklepovića. 

“Kada sam potpisao svoj prvi ugovor u Budućnosti sačinio sam plan da napravim nešto značajnije u svojoj igračkoj karijeri. Uvijek me vuklo to da postanem profesionalni fudbaler i da u toj profesiji napravim nešto čime bi se mogao ponositi ja i cijela moja profesija. Dakle, od samog starta bila mi je ambicija da napravim nešto u sportu”, otkrio je svojevremeno u intervjuu ta RTRS.

U oktobru 1987. bio je deo jugoslovenske omladinske reprezentacije koja je trijumfovala na Svetskom prvenstvu za mlade u Čileu. Dao je golove Togou i Brazilu.

Po povratku u matični klub, učvrstio je svoje mesto u timu zajedno sa Dejanom Savićevićem, Dragoljubom Brnovićem i Brankom Brnovićem, koji su takođe nastupali na tom prvenstvu. Tokom te sezone odigrao je 31 prvenstvenu utakmicu i postigao četiri gola, dok je Budućnost završila na devetom mestu u jugoslovenskoj ligi.

Tokom zime 1989/90, bio je na korak od prelaska u Hajduk Split, nakon pregovora sa sportskim direktorom kluba Juricom Jerkovićem, a čak je dobio i predujam od 50.000 nemačkih maraka. Ipak, u poslednjem trenutku, predsednik Partizana Mirko Marjanović uključio se u pregovore i uspeo da ga ubedi da pređe u beogradski klub. 

U decembru 1989, Partizan je platio Budućnosti tada rekordnu sumu od milion nemačkih maraka za njegov transfer, što je u tom trenutku bio najskuplji transfer unutar jugoslovenske lige.

U kasnijim izjavama, Mijatović je isticao da su političke i bezbednosne tenzije koje su počele da rastu u Jugoslaviji takođe uticale na njegovu odluku da ne pređe u Hajduk.

Predrag Mijatović Partizan (1989-1993)

Premda je debitovao golom protiv doskora svoje Budućnosti, Mijatovićeva prva polusezona u novom timu, pod vođstvom trenera Ivana Golca, protekla je u tanjušno. Nakon uvodne utakmice, do kraja sezone 1989/90 nije uspeo da se upiše u listu strelaca u preostalih 14 prvenstvenih nastupa.

Kako su godine prolazile, njegova igra je sazrevala, a u sezoni 1991/92, pod rukovodstvom trenera Ivice Osima, postao je neprikosnoveni vođa ekipe.

“U tom periodu tzv.velika četvorka pokazivali su interesovanje za mene. Čak sam praktično jednom nogom bio u Hajduku, desilo se sa našom zemljom što se desilo, promenio sam odluku i završio u Partizanu. I taj moj odlazak iz Budućnosti bio je dosta turbulentan. Između Hajduka i Partizana bilo je dosta problemčića koji su se na sreću rešili na najbolji mogući način i prvih šest mjeseci u Partizanu bilo je jako komplikovano. Naravno, dolazim iz manje sredine , u tom trenutku bio je najveći transfer u istoriji jugoslovenskog fudbala. Sve je to za nekog mladog momka bilo dosta opterećivajuće i jednostavno tih pet-šest mjeseci u Partizanu nisam se najbolje snašao”, prisetio se tih dana.

Njegov doprinos bio je ključan u osvajanju Kupa Jugoslavije 1992, kada je Večiti derbi u finalu doneo Partizanu titulu, i to pred aktuelnim evropskim šampionom – moćnim sastavom Crvene Zvezde 1991, koja je inače u današnje vreme pod Vladanom Milojevićem redovni učesnik najpretižnijeg klupskog evropskog takmičenja i igrala je novi format Lige šampiona. Iste godine poneo je i priznanje za najboljeg fudbalera Jugoslavije.

Zahvaljujući sjajnim partijama u Partizanu, privukao je pažnju brojnih evropskih klubova, među kojima je bio i Juventus. Na kraju, odlučio se za transfer u Valensiju, gde je prešao leta 1993. godine.

Ukoliko i vi volite domaći fudbal, odigrajte dobitne Superliga kvote, gde uz malo sreće možete imati lepe dobitke.

Predrag Mijatović Valencia (1993-1996)

Predrag Mijatović je debitovao za Valensiju 5. septembra 1993. u utakmici protiv Real Ovijeda. Njegov period u španskom klubu obeležile su fantastične partije, a vrhunac je dostigao u sezoni 1995/96, kada je sa 28 golova u 40 prvenstvenih utakmica bio jedan od najefikasnijih igrača lige. 

Taj učinak doneo mu je nagradu za najboljeg fudbalera Španije, dok je u trci za trofej Piči završio kao drugi, odmah iza Huana Antonija Picija. Njegova izvanredna forma pomogla je Valensiji da sezonu završi kao vicešampion, iza Atletiko Madrida.

“Valensija je htela da mi da novi ugovor, ali ja sam odlučio da potpišem predugovor sa Madriđanima (koji su inače najveći osvajači Liga šampiona). Klub se strašno naljutio na mene, a i navijači. Ali ja sam bio taj koji je donosio odluke i želeo sam da idem. Klauzula je bila oko milion i po pezosa, što je tada u Španiji bio rekord. Ljudi su to doživeli kao izdaju”, rekao je svojevremeno za ugledni španski list i nastavio.

“Ti ljudi su me jako voleli i ja ću uvek reći da je period u Valensiji bio najvažniji u mojoj karijeri, jer sam tamo postao i čovek i igrač. Međutim, nisu mogli da mi oproste jer sam otišao na takav način i taj odnos nikada nismo mogli da popravimo. Imao sam obezbeđenje u kući, jer je moglo da bude jako neugodno. Ali, ljudi moraju da znaju da sam ja tamo bio tri godine, igrali smo finale Kupa i bili drugi u prvenstvu. Otišao sam zbog trofeja, a to sam mogao da osvojim u Realu”, zaključio je Mijatović

Tokom svog boravka u Valensiji, Mijatović je odigrao 123 utakmice i postigao 66 golova, što ga je učinilo jednim od ključnih igrača tima. Njegove sjajne igre dovele su ga do transfera u Real Madrid, gde je 1997. osvojio titulu prvaka Španije, a godinu dana kasnije ispisao istoriju kluba postigavši pobedonosni gol u finalu Lige šampiona protiv Juventusa, donoseći Madriđanima prvi evropski trofej posle više od tri decenije čekanja.

Predrag Mijatović Real Madrid (1996-1999)

U februaru 1996. godine Mijatović se dogovorio sa Real Madridom, obavezavši se da će se klubu priključiti na leto iste godine. Mesec dana kasnije, transfer je potvrđen kada su Madriđani aktivirali njegovu otkupnu klauzulu u vrednosti od 1,486 milijardi pezeta. 

Tog leta, zajedno s njim, u Real su stigli i Davor Šuker, Klarens Sedorf i Roberto Karlos, čime je ekipa dobila značajna pojačanja. Pod vođstvom Fabija Kapela, Mijatović je često igrao u tandemu sa Šukerom, obnovivši napadačku saradnju koju su imali još u omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije na Svetskom prvenstvu za mlade 1987.

Tokom sezone 1996/97, Mijatović je postigao 14 golova u La Ligi, a jedan od najupečatljivijih bio je u El Klasiku 7. decembra 1996, kada je majstorski prevario odbranu Barselone i lobovao golmana Vitora Baiu, postigavši gol u pobedi Reala od 2:0. Na kraju sezone, Madriđani su osvojili šampionsku titulu u Španiji, a potom su nadigrali Barselonu i u Superkupu Španije, dodajući još jedan trofej u kolekciju.

Najveći trenutak njegove karijere u dresu Real Madrida dogodio se 20. maja 1998. godine, kada je u finalu Lige šampiona protiv Juventusa postigao jedini gol na utakmici, donoseći klubu prvi evropski trofej nakon više od tri decenije. 

Mnogi i danas smatraju da je dao gol iz ofsajda, sa čim se sam fudbaler ne slaže:

“Gol nije postignut iz ofsajd pozicije. Ne, uostalom, nijedan igrač Juventusa nije podigao ruku, niti se žalio. Gol je bio čist. Za mene je ovo najvažniji pogodak u istoriji Reala. Sada kada gledam snimke i slike sa te utakmice, to mogu da potvrdim. Gol, koji je donio klubu sedmu evropsku titulu. Apsolutno istorijski pogodak“, rekao je Mijatović, koji se pred sam meč u Amsterdamu povredio, ali je uspeo da odigra i postigne svoj jedini gol te sezone u Ligi šampiona.

Sezona 1998/99. bila mu je poslednja u Madridu, nakon čega je, u 30. godini, prešao u italijansku Fiorentinu, čime je započeo novo poglavlje u svojoj karijeri.

Predrag Mijatović Fiorentina (1999-2002)

Krajem juna 1999. potpisao je trogodišnji ugovor sa Fiorentinom u transferu vrednom 17 milijardi italijanskih lira. Njegov početak u Firenci bio je obećavajući, uprkos velikoj konkurenciji u napadu koju je predvodio legendarni Gabrijel Batistuta. 

Trener Đovani Trapatoni mu je na početku dao prednost u startnoj postavi, a već 26. jula iste godine Mijatović se upisao u strelce u prijateljskoj utakmici protiv Aston Vile u finalu Gotham kupa u Njujorku, gde je Fiorentina slavila sa 4:0.

Tokom dve sezone provedene u Firenci, odigrao je nekoliko zapaženih utakmica, ali nije uspeo da ostavi dubok trag u Seriji A, postigavši ukupno četiri ligaška gola. Ipak, sa Fiorentinom je osvojio trofej u Kupu Italije, čime je još više obogatio svoje vitrine. 

Takođe je bio deo tima koji je nastupao u Ligi šampiona 1999/2000, gde je klub završio treći u svojoj grupi iza Mančester junajteda i njegove bivše ekipe, Valensije.

Predrag Mijatović Levante (2002-2003)

Mijatović je u leto 2002. godine pojačao Levante, tadašnjeg drugoligaša u Španiji. Proveo je jednu sezonu u klubu, doprinoseći ekipi koja je na kraju sezone 2002/03 zauzela četvrto mesto u Segundi. 

Međutim, zbog upornih problema sa povredama odlučio je da se povuče iz profesionalnog fudbala, završavajući svoju bogatu karijeru na španskim terenima.

Nastupi u dresu reprezentacije

Pomenuli smo već da je sa omladinskom reprezentacijom osvojio Svetsko prvenstvo za mlade 1987. godine u Čileu.

Debitovao je za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije u avgustu 1989. u prijateljskom meču protiv Finske. Bio je pozvan i za Evropsko prvenstvo 1992, ali je Jugoslavija suspendovana sa takmičenja zbog građanskog rata.

Tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1998, Mijatović je bio najbolji strelac reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije, postigavši 14 golova. Sa njim je igrao i Dragan Stojković Piksi. Posebno se istakao u baražu protiv Mađarske, gde je postigao sedam golova, doprinoseći ukupnoj pobedi od 12:1 i plasmanu na završni turnir.

Na samom prvenstvu u Francuskoj 1998, bio je jedan od ključnih igrača tima, odigravši sve četiri utakmice. Postigao je gol u remiju 2:2 protiv Nemačke u grupnoj fazi, ali je nesrećno promašio penal u osmini finala protiv Holandije, što je Jugoslaviju koštalo daljeg plasmana, jer su Holanđani slavili rezultatom 2:1.

Mijatović je takođe nastupao na Evropskom prvenstvu 2000, gde je bio standardan u timu koji je stigao do četvrtfinala, ali je eliminisan od Holandije ubedljivim porazom od 6:1.

Tokom karijere u nacionalnom dresu odigrao je ukupno 73 utakmice i postigao 27 golova. Njegov poslednji nastup za reprezentaciju bio je u junu 2003, u kvalifikacionom meču za Evropsko prvenstvo protiv Azerbejdžana.

Peđa Mijatović porodica

Tokom odrastanja naučio je da poštuje rad i trud, a roditelji su ga učili da dobročinstvo ne treba isticati. „Pomozi uvek kada možeš, a još bolje ako to niko ne sazna“, bila je jedna od životnih lekcija koje je poneo iz detinjstva. Njegova majka je bila energična i pravedna žena, a kako godine prolaze, Peđa primećuje sve više osobina koje je nasledio od nje – osobine koje su ga nekada nervirale, ali ih sada razume i prihvata.

Odrastao je sa dve starije sestre, Elvirom i Zdenkom, i kao najmlađe dete u porodici bio je centar pažnje. Iako je, prema sopstvenim rečima, po toj logici mogao da postane razmažen, izrastao je u osobu koja ceni autonomnost i karakter. Njegova vezanost za roditeljski dom bila je snažna, a odlazak iz rodne Podgorice u Beograd, gde je započeo profesionalnu karijeru u Partizanu, predstavljao je veliku prekretnicu.

Iako su roditelji, najviše majka, želeli da Predrag krene očevim stopama i bude lekar, sudbina je predodredila malog Peđu da krene fudbalskim putem. Što se tiče brakova, imao je dva braka, a u drugom je i dalje srećno oženjen suprug i ostvaren otac. No, krenimo redom.

Predrag Mijatović žena iz prvog braka

Predrag Mijatović je početkom devedesetih godina prošlog veka započeo ljubavnu vezu sa Elenom Karić, tada poznatom manekenkom i ćerkom dizajnerke Verice Rakočević. Njihova romansa bila je pod budnim okom javnosti, dok je Elena važila za jednu od najpoželjnijih žena tog vremena. 

Njihova ljubavna priča brzo je krunisana venčanjem i pored toga što su bili vrlo mladi – ona 18, a on 21 godinu.

Nakon venčanja, započeli su zajednički život u Španiji, tačnije u Valensiji, gde je Mijatović tada gradio svoju fudbalsku karijeru. Njihov brak trajao je nekoliko godina, ali je bio obeležen i velikim tragedijama. Nažalost, izgubili su jedno dete, što je ostavilo dubok trag u njihovoj vezi.

Godine 2001. doneli su odluku da se razvedu, što je iznenadilo mnoge koji su ih smatrali skladnim parom. Iz braka su dobili dva sina – Luku i Andreja. Njihov mlađi sin Andreja rođen je sa cerebralnom paralizom i preminuo je 2009. godine, kada je imao samo 14 godina.

“Obično se fudbaleri zbog načina života i brzog sazrevanja, odluče na taj korak ženidbe i stvaranja porodice vrlo mladi. To je bio slučaj sa mnom. Oženio se, dobio dete i fokusirao se na karijeru. Možda da mogu ponovo da se vratim, verovatno ne bih napravio nešto slično. Ali to je tada bilo potpuno normalno i kad analizirate sve neke bivše fudbalere tog mog doba, onda je to manje-više isto - 21, 22, 23 godine, klinci koji su fokusirani na fudbal, ožene se mladi, gomila od njih napravi grešku, kao što sam napravio ja, pa se razvedu, pa svašta nešto, ali to je normalno za fudbalera tih godina. Iz ove perspektive mislim da je bila greška jer sam se posle šest-sedam godina razveo. Svaki razvod shvatiš da si pogrešio. Tada nisam znao da je greška, ali iz ove perspektive kažem da je greška i to tako treba shvatiti, nikako drugačije. Ne samo što si mlad, nego te i profesija navodi da ne možeš da se koncentrišeš da si tu. Ja sam bio fanatik, došao sam u Partizan, imao tih šest meseci krize, i moj fokus je bio da budem ono što se od mene očekuje i onda tu nema prostora za neke druge stvari. I kad vam neko nešto predloži, po difoltu kažem "važi", ali nisi koncentrisan na to, fokus je bio fudba”, rekao je u emisiji "Una, due, tre" na televiziji Una.

Luka, njihov stariji sin, već godinama živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Elena je nakon razvoda imala još brakova, ali, prema pisanju medija, nije pronašla trajnu sreću u ljubavi. 

Iako su se putevi Peđe i Elene razdvojili, njihova priča ostala je deo javnog sećanja, kako zbog ljubavi koju su nekada delili, tako i zbog bolnih trenutaka koje su zajedno preživeli.

Predrag Mijatović žena iz drugog braka

Aneta Mijatović, rođena Milićević, potekla je iz skladne porodice u Beogradu. Odrasla je u bivšoj Jugoslaviji. Premda je studirala drumski saobraćaj i prostorno planiranje, sudbina ju je odvela u potpuno drugačijem pravcu. 

Tokom devedesetih bavila se manekenstvom, a sudbonosni trenutak u njenom životu dogodio se 1998. na plaži u Kotoru, gde je upoznala Peđu Mijatovića. Iako u tom trenutku nije bila upućena u fudbal, znala je o kome se radi jer je Peđa bio igrač FK Real Madrid.

Ljubav između njih dvoje rasla je uprkos udaljenosti, pa su održavali vezu na daljinu, sve dok nisu započeli zajednički život u Španiji. Venčali su se 2000. godine, prvo građanski, a zatim i crkveno.

"Ona zna kako da reši neke moje dileme i pomogne mi da u datom momentu donesem najbolju odluku, što je vrlo bitno za muškarca koji je stalno u pokretu, okupiran poslom i koji vodi život poput mog", izjavio je Predrag Mijatović jednom prilikom.

Dok je Peđa bio posvećen fudbalu, Aneta se posvetila porodici i profesionalnom razvoju. Diplomirala je na madridskom Institutu za umetnost i dizajn i postala poznata po besprekornom uređenju luksuznih stanova i hotela.

Njeno profesionalno iskustvo obogatilo je rad u prestižnom arhitektonskom studiju „A-sero“, koji su vodili Hoakin Tores i Rafael Lamasares. Tokom tog perioda imala je priliku da radi na enterijerima nekih od najekskluzivnijih rezidencija, uključujući kuću Kristijana Ronalda u Madridu i dve luksuzne vile u Sankt Peterburgu.

"Aneta je sve što jedan muškarac može da poželi. Jaka je, hrabra i inteligentna žena, koja na najbolji mogući način ume da me usmeri i pomogne mi da donesem pravu odluku. Volim da kažem kako je ona jedno kompletno, prelepo i predobro stvorenje. Prihvatila me je sa svim manama, a mog bolesnog sina kao da ga je sama rodila", ispričao je jednom prilikom fudbaler.

Ona danas stoji iza brojnih prestižnih enterijera, a uz uspešnu karijeru, zadržala je i snažan brak sa Peđom. Iako su prolazili kroz izazovne trenutke, njihova ljubav i međusobno razumevanje ostali su temelj njihove veze. Aneta je u više navrata isticala da je sigurna da želi da ostane sa Peđom do kraja života.

Predrag Mijatović deca – tri ćerke i dva sina

Peđa Mijatović iz prvog braka sa Elenom Karaman danas ima jednog sina – Luku Mijatovića. Mlađi sin Predraga Mijatovića, Andrej, rođen je sa cerebralnom paralizom, 2009. je oboleo od hidrocefalitisa i preminuo.

Iz drugog braka sa Anetom Miličević (Mijatović) ima tri ćerke – Nađu, Ninu i Lolu. U nastavku ćemo o svakoj reći nešto, kao i o Luki, i pokojnom Andreju.

Andrej Mijatović

Elena se ubrzo preselila u Valensiju sa Mijatovićem i rodila prvog naslednika Luku. Priznala je da je patila za srpskom prestonicom. Vrlo brzo je ostala u drugom stanju, a potom je stigla i strašna dijagnoza koja je prekinula prve bezbrižne godine u braku.

“Desilo mi se poslednje što sam mogla da pretpostavim, porođaj se iskomplikovao i moje dete se rodilo sa cerebralnom paralizom. Nikada nismo ni saznali šta se zapravo desilo. Koliko su lekari pogrešili, a koliko se sudbina poigrala sa nama, verovatno nikada nećemo saznati. Intimno mislim da je osnovni problem bio u tome što nisu našli za shodno da dete, koje je rođeno pet nedelja ranije, stave u inkubator, oslanjajući se na njegovu telesnu težinu. Kako sam ja proučila sve moguće medicinske leksikone i prošpartala sve svetske pedijatrijske klinike, ispostavilo se da lekari ne samo što odmah posle porođaja nisu odreagovali kako je trebalo, nego mu čak ni valbulu za hidrocefalos koji je naknadno dobio nisu ugradili na vreme. Kada je Andrea napunio osam meseci potvrdili su ono u šta sam ja odavno sumnjala - dijagnoza je bila cerebralna paraliza. Nisam morala da čekam da dete napuni osam meseci, da bih konstatovala da sa njim i te kako nešto nije u redu, jer možda ne umem što-šta, ali majka da budem definitivno znam”, kazala je tom prilikom.

Ona je rekla da je još na rođenju shvatila da nešto nije u redu sa sinom.

“Od samog Andreinog rođenja sam primetila da nešto nije u redu, i kasnije da hidrocefalus nije njegov osnovni problem. Dete koje je hipertonično, koje nema instikt za sisanje, hrani se najmanje sat i po. Pri ruci sam uvek imala sondu za koju su mi objasnili kako se stavlja, kroz nosić u želudac. U bolnici su rekli da on može da živi sa nama jedino ako ne prestane da dobija na težini. Činila sam sve da se tamo ne vrati, naučila nekako da ga hranim i čak da mu radim terapije, misleći u svoj svojoj histeriji da to niko bolje od mene neće uraditi. Lekari su nam govorili da moramo da se priviknemo i da je to krst koji ćemo ubuduće nositi na čelu. Bile su potrebne godine da svoj krst premestim na neki drugi deo mog tela i da shvatim da, ako je potpuno van svih moći prirode, Boga, kosmosa, religije - u startu uništen jedan ljudski život, treba spasiti preostala tri”, istakla je Elena.

“Danas kad pričam o tome, čini mi se kao da se to dešavalo nekom drugom, a tada, nakon cele te bitke za koju se ispostavilo da je izgubljena, bar tri meseca nisam izašla iz kuće. Moje su se misli vrtele u suicidnom krugu i ja sam vegetirala kao biljka. Imala sam stravičnu potrebu da mi neko nešto kaže... A šta, ne znam. Vapila sam za rečima koje bi mi makar malo ublažile bol. Često sam nalazila utehu u razgovorima sa ljudima koje je mučila ista muka, od nekih sam saznala da su zajedno nekako uspeli sve to da prebrode. Reči koje sam tada tražila čula sam mnogo vremena kasnije, od nekoga koga sam jedva poznavala, kome danas zahvaljujem na svoj sreći”, navela je.

“Peđa je, očito, imao svoju unutrašnju bitku, ali nije voleo da se o našem problemu govori. Kao da ćutanje donosi olakšanje. On je, ipak, imao posao, karijeru, ljude oko njega koji su mu se divili. Postajao je mega zvezda. Kada se nešto slično ljudima desi, oni se ili još više zbliže i sjedine, ili se raziđu. Mi smo se razišli, bez ružnih reči, suza, prebacivanja. Lekari su primetili da je moje stanje prilično ozbiljno i da se moja bolest ne može nazvati depresijom. Luka me je stalno pitao zašto plačem. Bilo je momenata kada sam mislila da ću umreti od tuge. Tuga, sati i sati ništavila i praznine, depresija, patnja... Ništa nije moglo da promeni tok bolesti mog deteta. Međutim, Svevišnji nas očito ne stavlja na iskušenja veća od onih koje možemo podneti, pa sam se nekako, uz pomoć lekara i Luleta, moju zvezdu vodilju, uhvatila u koštac sa definisanjem problema. Zapravo prihvatanjem činjeničnog stanja”, otkrila je Elena, čiji je bolesni sin živeo u Valensiji kod prijatelja, koji su izgubili sina u sedamnaestoj godini.

Luka Mijatović

Luka trenutno već godinama živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je završio studije glume, a danas je uspešan di-džej. Iako je njegova karijera u Americi uzela maha, često dolazi u Srbiju kad mu to obaveze i okolnosti dozvole. 

Pre mnogo godina je odlučio da se preseli u Ameriku kako bi ostvario glumačke ambicije i odlučio je da se ne koristi prezimenom svog oca, želeći da uspe samostalno.

„Mnogi misle da je život u Njujorku bajka, ali to nije baš tako. Obožavam grad jer volim buku, žurbu i činjenicu da se uvek nešto dešava, ali stvarni život ovde nije kao onaj iz TV serija. Grad je prepun stresa i u trenu možeš da se nađeš u nekoj nepredvidivoj situaciji. Poslednje tri godine sam bio potpuno posvećen školi, pa tek sada, kada sam završio studije, imam vremena da stanem i kažem sebi: 'Ovaj grad je zaista neverovatan!'", rekao je Luka u jednom intervjuu za Story.

Nađa Mijatović, Nina Mijatović i Lola Mijatović

Tri ćerke Predraga Mijatovića rođene su u Madridu, gde žive i školuju se, ali su zadržale ljubav prema srpskom jeziku. Najmlađa, Lola, nakon završene srednje škole upisala je studije biznisa i prava, uz politiku i filozofiju, na prestižnom univerzitetu „ICADE“, na kojem su ranije diplomirale i njene sestre, Nađa i Nina.

Sve tri devojke obožavaju da putuju i istražuju nove destinacije. Svojom pojavom i izgledom, sve podsećaju na majku Anetu, što nije iznenađujuće s obzirom na to da imaju slične crte lica i liniju tela. Na fotografijama često izgledaju kao profesionalne manekenke, a njihova lepota i šarm ne prolaze nezapaženo.